Историјат

У срцу простране и плодне лесковачке котлине, на малој реци Ветерници, у подножју брда Хисар, налази се нашград, Лесковац. Захвата део долине Јужне Мораве и делове сливова њених притока - Ветернице, Јабланице, Власине и Пусте реке. Зато је и познат по петоречју, појави врло реткој у свету. Досадашња истарживања нису дала поуздане податке о томе када је и како Лесковац постао градско насеље. Научници тврде да се историја овог краја може сигурније пратити од VII века, када је српски жупан Стефан Немања добио на поклон Дубочицу од византијског цара Манојла I Комнина. Најстарији записани помен Лесковца потиче из XIV века када се ово место описује као велико село. Лесковачка историографија тврди да је први пут каонасељено место Лесковац поменут у повељи краља Милутина (око1308. године), а као село Лесковац у повељи цара Душана (1348. год.). Лесковац ће бити поменут и у повељи књегиње Милице, Стефана и Вукана Лазаревића од 8. јуна 1400. године којом су нека села у околини Лесковца поклоњена манастиру Светог Пантелеја на Светој Гори.

Према легенди, град је добио име по биљци која је наводно никла и расла на простору некадашњег језера које је пресушило. Језеро се налазило испод брда Хисар које је добило име од турске речи тврђава. Ово је легенда од пре 600 година. У време владавине Турака, ово место је било седиште нахије по имену Дубочица.

Среднином XIX века, Лесковац је по величини био 2. град у Србији, после Београда. Забележено је да је имао 13 фабрика текстила па је зато касније и добио име „Српски Манчестер“.

Лесковац је, као и цела јужна Србија, био и остао познат по специфичном говору који је део призренско-тимочког дијалекта:Их, бре тија стари Лесковчани!

До избијања II светског рата, према подацима из 1938. године, Лесковац је имао 1800 становника и био град моћне текстилне индустрије ( 40% укупне југословенске текстилне индустрије), град развијеног занатства и банкарства које је у Лесковцу деловало кроз неколико банкарских завода.

У току II светског рата, Лесковац је био 2 пута бомбардован. Први пут од стране Немаца 1941. године, а други пут 6. септембра 1944. године од стране савезника. Тада је преживео огромна разарања. Након ослобођења, Лесковац поред текстилне индустрије почиње да развија прехрамбену и хемијску индустрију. Из овог периода он је познат као „ Град козметике“.

Град је привредни и културни центар јабланичког округа. Први писани трагови о образовно-васпитном раду учитеља датирају још из времена II српског устанка.

Године 1962. на иницијативу визионара и успешног привредника Божидара Ђорђевића Кукара, основана је и Хемијска школа која се од тада великим словима уписује у историју школства.


ХЕМИЈСКА ШКОЛА

Прво хемијско одељење почело је са радом септембра 1961. године при Текстилној школи. У овој школској години ученици су уписани на смер општи погонски, уписано је 32 ученика а завршило 20. Одељење је основано са циљем школовања кадра за потребе фабрике.

Хемијско-технолошка техничка школа „Здравље“ је основана 16. априла 1962. године одлуком Радничког савета фабрике фармацеутских производа „Здравље“ у Лесковцу. Иницијатор је био тадашњи директор и оснивач фабрике „Здравље“ мр фармације Божидар Ђорђевић Кукар.

Мр фармације Божидар Ђорђевић Кукар је именован и за директора школе од 09.11.1962. године од стране Народне Републике Србије и Народног одбора општине Лесковац а школа уписана у регистар испуњености прописаних услова за обављање делатности.

У овом периоду фабрика “Здравље” своју делатност обављала је на простору данашње школе. Некадашње газда Тонкићево имање адаприрано је у производна одељења, лабораторије и управну зграду која је изграђена давне 1927. године. Ове године школа почиње са радом на простору данашње школе иако се део производње фабрике “Здравље” још увек обављао у појединим лабораторијама школе.

1963/64. године школу је посетила Републичка инспекција која је била одушевљена радом школе. Посетили су часове свих професора и извршили преглед свих просторних капацитета школе, као и опремљеност наставним средствима. Просветни саветник Јован Јовановић тада је назвао школу „баштом у образовању“. Ни једна школа тада у Србији није имала могућност да након завршетка школовања упосли све ученике који су успешно завршавали разред.

Такође, оцењено је да је веома висок критеријум оцењивања ученика. Према мишљењу саветника и извештају који су поднели знање ученика било је на већем нивоу од оцена у дневнику

Од 1970/71. године школа носи назив Хемијско технолошко-техничка школа “Здравље”.

1978/79. Хемијско-технолошки школски центар “Здравље” мења назив у Образовно хемијско-технолошки центар „Здравље“. Центар има одељење за хемијске техничаре и одељење за КВ раднике. Због веома лоших услова за рад, јер су школу чиниле адаптиране просторије, Савет школе донео је одлуку о изградњи новог школског објекта на истој локацији.

Крајем 1989. године започиње изградња новог школског објекта на локацији старе школе, у улици Влајковој 94. Инвеститор је била школа, а средства за изградњу је обезбедило Министарство просвете Републике Србије из буџета републике. Делимично је учествовала и СО Лесковац из буџета општине.

Од 1990/91. године школа је у надлежности Општинског фонда средњег образовања.

Од 1992/93. године школа је у државној својини Републике Србије, при подручној јединици Министарства просвете Јабланичког округа.

11. октобра школске 1995/96. свечано је отворена нова школска зграда. Школу је свечано отворио помоћник министра просвете Војислав Брауновић.

За успешност у раду и у циљу унапређења васпитања и образовања, школа добија од СО Лесковца „Октобарску награду града Лековца“ а директор школе медаљу града Лесковца за допринос у развоју града.

2000/01. школске године прославили смо јубилеј, 40 година постојања школе.

Тим поводом издат је први број школског листа “Спектар” коме су кумовали ученици парламентарци.

Лист је припремала редакција школе састављена од ученика, професора и педагога школе. Одговорни уредник био је тадашњи в.д. директор школе Драган Митровић, а главни уредник била је проф. српског језика Јасмина Стојковић. Лист је штампан у нашој радионици за извођење практичне наставе у графичарству.

Од 2011. године школа учествује активно у пројекту Центра за интерактивну педагогију (CIP) “Једнаке шансе у образовању”. Организовано је више трибина и јавних форума посвећених овој теми. Активно учешће у трибинама и форумима узели су ученици основних и средњих школа општине Лесковац, наставници и професори основних и средњих школа, директори школа, представници локалне самоуправе, центра за социјални рад и више невладиних организација